nastavak...
Evo nastavak... za one kojima se dopala prva priča. Ali samo zato, jer vam se dopala... nemojte to zloupotrebljavati... nema više. Ostatak ćete pročitati kada ovo objavim! 
Ako moram da izgovorim reč putovanje. Neću misliti, na mesto kroz koje sam prošao. Neću misliti na stub ili dasku pored koje sam se fotografisao. Misliću na mesto u kom sam živeo. Šta znači misliti? Šta znači mesto? Šta znači živeti? Zavisno od mesta u kom sam se našao ove reči su imale različito značenje. I moja sledeća priča počeće istim ovim rečima, ali će njen kraj biti srećan. Šta znači misliti? Misliti znači, crtati, trčati, pisati, rešavati matematički problem. Misliti znači sećati se. Kada mislim sećam se. Sećao se ja trenutka koji je upravo istekao, da bih mogao da povežem misli i nastavim da mislim, ili nečega što se desilo mnogo davno, isto je. Važno je da mislim. Mišljenje izaziva osmeh, plač. Matematika izaziva plač. Ne. Ne izaziva plač. Mada, da imam želju da vas ubedim u to da matematika izaziva plač, ubedio bih vas. Ali nije mi to cilj. Cilj mi je da se setim svog plača. Mesto. Misliću baš na taj stub. Tu sam sreo Mariju. Lepu, veselu devojku. Mariji je automobil bio slupan i ja sam stao da joj pomognem da ga pokrene. Pa, ovaj, pokrenula ga je. Udarila je u stub. Betonski stub. Bezvredan stub. Stub kog se ja jako dobro sećam. Taj mi je stub bio značajniji od onog nosećeg stuba u mojoj kući. Podneo bih to da ne vidim noseći stub svoje kuće i svoju kuću, ali ne bih podneo to da ne vidim stub u koji se svojim automobilom slupala moja buduća žena. A zašto je ova priča tužna. Sve što ima početak ima i kraj. Ja se početka svog života ne sećam. Ali znam da je jednom počeo. Da li to znači da će se moj život fizički završiti, a da ja nikada taj kraj neću videti. Da. Siguran sam da početak iz više uglova svakom predmetu određuje večnost.
Jedne godine žena i ja krenuli smo na more. Deca su bila svojim kućama sa svojim porodicama. Drvo, po drvo, put mi je izgledao poznato. Ugledao sam stub, betonski stub. Ne razmišljajući kretao sam se prao ka njemu. Tek po malo sam čuo glas žene koja je vrištala. Sa osmehom sam ušao u trenutak sudara. U trenutak praska. Posmatrano iz više uglova ovaj prasak je večan. Nema početak i kraj. Ali u čijim očima. U mojim očima moja žena je svoj život završila. U svojim očima ona još uvek živi u trenutku praska.
P.S. Više nikada nisam poželeo da mislim o stubu. Da sam se bar fotografisao pored njega. Ma ne. Ne bi ni to vredelo.Potpuno svesno, šta god pisalo u tekstu iznad, sam ubio svoju ženu. Zašto? Ne znam.
Ne sećam se ničega.
Sećam se suza svoje dece.
05/23,2007, at 18:16
Visit goca
moje skromno mišljenje kao običnog prosečnog čitaoca koji čita oko tridesetak knjiga godišnje (to kažem da bi mogao da oceniš koliko ti znači mišljenje moje malenkosti) je da priče deluju vrlo uzbuđujuće dok se čitaju, a zatim ostavljaju prostora za dalje razmišljanje- znači ne zaboravljaju se.Ostavljaju prostora za sopstvenu nadogradnju što se meni naročito dopada,ne volim da mi neko nešto servira sa zaključkom.Mane-ne znam ,ako je izvađeno iz konteksta trebalo bi pročitati sve,ovo je vrlo kratko, u suštini nemam zamerki!
05/23,2007, at 19:17
Visit Marko
Hvala na komentaru, u svakom slucaju mi mnogo znaci!
Veliki pozdrav!
05/24,2007, at 00:12
Visit dmc
Nije lose... Nisam naravno skapirao 100% ;) ali i ne treba :... ima tu nesto ;)) Samo nastavi :) pa cu ti reci detaljnije ;)))
05/24,2007, at 09:28
Visit pobegulja
interesantno. sviđa mi se.
također, mislim da priča nije za prosječnog čitatelja.
zašto? zato što prosječni vole sve na pladnju, a ovdje... tu moraš postavljati brojna pitanja i na njih dobiti puno odgovora, a niti jedan ne mora biti točan.