Samoubistvo ili neosnovani optimizam
Upozorenje:
-Dati razlozi su autorski zaštićeni, pa ako bilo šta iskoristite zakonski ćete odgovarati, ako ne ovde onda gore.
-Odgovornost nije na autoru.
Pre svega ovo treba da bude jedno kratko prisećanje onoga što ste uradili za svojih ... godina života.
Treba da shvatite pre svega da je lepo živeti, a da bi to bilo potpuno tačno morate se uveriti da postoji i druga strana u koju ponekad treba pogledati. Vi uprkos svemu morate znati da život nije tek takva pojava i da postoje razlozi zbog kojih ljudi odlučuju da prekinu tu iluziju i da pređu na nešto konkretno, zbog čega su se zaptavo i rodili.
Postoje razni načini, od traženja posla (ukoliko je dotični/a lenština kojoj je dojadilo da leži i gleda televiziju), preko razvijanja kreativnosti i skrivanih talenata u poznim godinama, pa sve do onog najkonkretnijeg, koji će nas sve kad’-tad’ stići. Smrt...
Ne plašite se.
Pokušajte da se nasmejete i da kažete: ,,Smrt... Pa, smrt je, prosto, fiziološka potreba Boga, kada znam gde idem i šta ću tamo raditi (podrazumeva se da nije ništa sado-mazohističke prirode) zbog čega se plašiti?“
- Da, gospodine/gospođo, to je to, tako razmišlja jedan Homo Sapiens Sapiens.-
Prisetite se samo kako su vas krvnički vadili iz majčine utrobe. Prisetite se kako vas je otac grdio zbog pocepanih pantalona, ili se samo prisetite kako vas je deda smarao pričama o konju koji je galopirao njivama i orao ih.
A samo se prisetite kako su vas lagali da je baka otišla na pusto ostrvo i da joj je tamo lepo, pa se više nikada neće vratiti.
E! U tome je suština svega. Laž nije laž, jer kada umrete i laž postaje istina. Baka je zaista na pustom ostrvu (doduše u društvu glista i vlage).
Ijako je njena kuća 0.5m:0.5m:2m (ili manje, zavisno od dimenzija bake) ona potpuno uživa jer su sve brige ostale gore (tamo) na drugom svetu (na kopnu) više ništa ne ide preko njenih leđa (sem gladnih parazita, koji kada shvate ko im je domaćin sami izumiru)...
I tako je baka bezbrižna i uvek odmorna, i njoj je zaista lepo (opušteno).
Sedeo sam u čamčiću i kretao se kroz gustu vodu močvare. Idući kroz maglu potapao sam dug štap i odracivao se od dno. Gledajući kroz oblake beline, u daljini su se ocrtavale konture uzvišenja. Posmatrajući ovaj prizor nisam ni primetio šumu rogozi koja mi se isprečila. I dok sam se borio sa prokletim biljem, čamac koji je išao napred, sudario se sa nečim čvrstim, na primer stenom, što sam mogao zaključiti po potresu koji sam osetio. Pogledao sam napred.
Moj pogled se nekontrolisano kretao vertikalno gore, kad sam shvatio da se ispred mene nalazi, u punom sjaju, baš onakva kakvu sam je zamišljao: PLANINA.
Ali šta ona pretstavlja. Otkud u mom snu? Razmislite. To je nesto veliko sa čime sam se izgleda sreo tek sada, možda je to veliki zalogaj, od koga ću se za doručkom udaviti i poštedeti sebe razmišljanja.
Ukoliko sam upravu (a nisam), bio bi to kraj muka. Života.
Vidite li?
On je muka.
Kada mi je muka ja povraćam, ili ako ne mogu da povratim tek tako, gurnem prst duboko u usta i onda se olakšam. A ako me mrzi da to radim, jednostavno se uvijem, utoplim i čekam da se želudac izbori.
Ja sam želudac, a on je život.
Pokušavam sada da odgovorim sebi zašto sam u onom snu naleteo na rogoz? Zato što sam bio u močvari?
Rogoz. E to je sve lepo što vam se dešava, što mi se dešava.
Kada vam crna mačka pređe put vi pljujete, mislite da će vas zadesiti nesreća. Neće. Ta crna mačka koju ste videli je kao i vi nastala ...
I ona će umreti...
I svi će umreti, i ona baka kojoj ste juče pomogli da pređe ulicu...
Umreti znači nestati, a ne otići.
Ona će otići tek kada umru svi koji su je po nečemu zapamtili, ili kada umru oni koji su za nju čuli i otići će kada nestanu sve njene fotografije i kada se u gradskim arhivama otarase starih dokumenata i kada ime na nadgrobnom spomeniku izbledi i kada baka postane zemlja, plodna oranica... Kada baka postane plodna oranica... I kada biljke sa plodom koji je u zemlji iz nje uzmu hranjive materije... I kada tu hranu neko pojede i svari i kroz debelo crevo izbaci u spoljašnju sredinu, pa to pojede neko kuče i ono se zarazi, pa se zarazi i dete koje ga je mazilo...
Bake neće biti onda kada ona postane uzrok tuđe smrti (fizičke smrti).
I onda vi vidite, zbog čega ste se rodili. Da biste nekog drugog ubili.
Zbog čega sam u snu išao čamčićem i pobadao štap, kada sam mogao da se mučim plivajući u prljavštini.Neko mi je dao čamac, nije bitno ko!
Dok mi neko ne pomogne ja ne mogu i neću. Jer zašto su oni koji mogu da mi pomognu odrasli i zašto postoje, ako ne služe ničemu. Moraju da služe jer oni koji ne služe postaće hrana za pse biljojede. Za pse mesojede. Za pse ljudojede. Za pse ljudoždere.
Koliko mora da prođe vremena da bih vam kazao zašto idete u dobrom pravcu, a bilo bi lepo da skrenete i posetite drage vam ljude kojima je vaša psiha bespotrebno opterećena i vidite ih još jednom.
Ako njih nema ni vi nećete biti ono što jeste, a kada njihove slike počnu da nestaju iz vas onda osetite grozan vetar koji bije kroz razmaknute zube.
Kada prođe izvesno vreme i kada mi, do tada bezbrižna deca, počnemo da osećamo politiku kao leptiriće u stomaku, koje osećamo kada se zaljubimo, više nas neće zvati decom ni ljudima, nego će nam davati imena po državi u kojoj smo se rodili. (bilo ih je toliko da svi mi koji živimo na jednom području možemo lepo da sporazumevamo svojim imenima) I godine će početi da broje od ustanaka i padova vlada.
I sve u krug.
Smenjuju se, a mi ostajemo.
Taman pomislimo da smo otišli u drugu zemlju, bliže ... kada shvatimo da stojimo na istoj zemlji kojoj se samo pasoš menjao ( i kojoj su dodavani prefiksi i sufiksi)
Zbog čega?
Pitamo se...
Da li mislite da je sve ovo lepo...?
Ne. Naravno.
Hoćete li strpeti ili poći napred dok vas zovu da se vratite... I onda ste na raskrsnici...
Otići ili ...
Vaša odluka je jasna. Ostati. Ubiti se. Uništiti sebe.
Umreti u sanduku u kome ste sami, u sanduku oko kojeg se kupi rodbina i plaču svi; i mole vas da ostanete sa njima, jer će uskoro umreti, pa da ne umru sami, nego da i vas dobro opterete sami sobom. A vi ste dobri i pristanete, a njima se život otegne i vi se lepo ovde i zaljubite i zaposlite i sve to tako jadno, a kada vas pozovu rođaci iz Australije da dođete kod njih, toliko ste umorni da vam nije ni do putovanja, ni do uživanja jer su vas sa svih strana utukli kao Atina Spartu na Maratonskom polju; i onda, kako obično biva, vi ostanete da trunete (iznutra) u starosti bez ljubavi, jer je ova lažna već zamrla.
A ima i onih koji su pobegli. Na razne načine. Fizički, psihički.
Ovi prvi, oni su sada ili laki prevaranti ili ono drugo, mnogo zastupljenije, uspešni i bogati (u svakom smislu) ljudi, a vi im kakvi god da su zavidite.
Ove druge, psiho-putnike; e, oni su smešteni po psihijatrijskim bolnicama, mrtvi od nostalgije, i drogirani novogodišnjim čestitkama prijatelja iz Splita. Od njih ne možete saznati ništa drugo do toga da je hrana loša i da zdravstvo ne napreduje (a i ne nazaduje, jer su i dalje tamo). Od njih se može „mnogo“ naučiti, oni su jedini putnici koji ne menjaju geografski položaj već istorijski.
Istorija je učiteljica života.
Pa, ne čudite se ako vam sutra umesto profesora istorije dođe čudna osoda dugih rukava, sva u belom, sa luckastim osmehom i unezverenim pogledom..
Priča obuzima svaki deo već uznemirene misli i trudom saopštava svoju poruku; složenu od pamćenja mrtvih i priča koje kroje, bez imalo stida, oni koji su je onakvu kakva je, istinita, napravili, a jedina tema će biti ta smrt kojoj će nastavak priče biti dodatak i ohrabrenje u daljem pohodu i motiv da nahrani još gladnih usta svojom hraljivom organskom materijom kojom su generacije trovane, ubijane i oživi.
To nije ništa do samoubistva, koje sami birate, a koje mišlju možete prevazići i doći na nivo ljudi koji su je oslikali, opisali.
Priča postaje preokupacija dece i razlog smrti srčanih bolesnika, što ćete i vi postati u ovoj sredini.
Zašto čekati, da sudbina dođe kad i onako nije svetla.
Kad neće Muhamed bregu, breg će Muhamedu.
Budite breg. Ne zamerite na nekolicini stilskih gresaka, ovaj teskt je pisan jako davno... Nisam stigao da ga pregledam i isprepravljam...
, kad-tad!