markomilovanovic

Ovo je jos jedan deo velike price, cije ste delove mogli citati...

Jedno od mojih omiljenih putovanja bilo je ono, kada sam u jednom parku, ovde u gradu, ugledao svog profesora matematike kako šeta svoje kuče. Sam. On i kuče. Bio je u penziji. Moja generacija je bila zadnja generacija kojoj je predavao. Nismo ga preterano voleli, ali smo posle četvrte godine, najviše za njim plakali. Pozdravio sam ga i stao da se malo ispričamo. Prošlo je dosta vremena. Iz unutrašnjeg đepa na sakou, onog koji ide do srca izvadio je dve fotografije. Na jednoj je bila cela njegova porodica, žena i dvoje dece, na drugoj je bilo moje odeljenje. Video sam se, ali nisam toliko obratio pažnju na sebe, kada sam uzeo sliku u ruku. Gledao sam u njega. Profesora matematike. Slikali smo je na u gradu Solunu, na vojničkom groblju. Ja sam stajao u gornjem desnom uglu fotografije, a profesor levo. Smešio se. U Grčkoj se smešio, a ovde i sada se ne smeši. On je nas ipak puno voleo. Gledao sam sliku. U sliku, pa njega u oči, na javi, pa u sliku, pa u njega, pa u sliku, pa u njega. Pa mi je nešto zasmetalo. Nisam mu video tu ljubav u očima, a sliku je držao kraj srca. Pitao sam se šta mu je, jer ćutao je. Muk. Tišina. Kuče mi se mota oko nogu. Profesor mi uzima sliku iz ruke, u glavi se prisećam Soluna. Okreće sliku i čita mi tekst sa njene poleđine. Kreće da pročita tekst. Stavlja naočari. Približava fotografiju očima. Fotografiju drži levom rukom, naočari spušta na dno nosa desnom tukom, upućuje mi pogled ispod obrva. ,,Je li ti beše mlekadžija?’’ Zbunjeno sam ga pogledao, a on je iz tog pogleda izvukao potvrdan odgovor. Gurnuo je naočari na oči. ,,Sledećeg meseca, molim te, donosi ponedeljkom dva litra mleka, sredom dva, a petkom jedan litar, a ne ko dosad! U poslednje vreme samo pijemo mleko.’’ Pa dobro, pomislio sam. Naša maturantska fotografija je profesoru poslužila kao ceduljica, za sedmičnu nabavku i obračun kućnog budžeta. Star čovek. Zaboravlja čovek, u tim godinama.  

P.S. Zaboravlja čovek u tim godinama. Zaboravlja svoje đake, zaboravlja svoje suze za njima, zaboravlja sve one trenutke i sve one situacije. Zaboravlja da je živeo, zaboravlja slike, zaboravlja likove, zaboravlja more u kojem smo se svi zajedno kupali, zaboravlja učionice iz kojih nas je terao napolje, kada bismo pravili lom, zaboravlja sok kojim nas je poslužio, kada smo jednom banuli kod njega kući, zaboravlja Ljubicu iz četvrte klupe, red do zida, koja je bila zaljubljena u njega, zaboravlja tuđe suze, zaboravlja ljubav, zaboravlja radost, zaboravlja sve, ali ne zaboravlja koliko je dva puta deset na četvrti. Ne zaboravlja kako da izračuna cenu četiri litra mleka, ako jedan litar staje sto dinara. To se ne zaboravlja. To je matematika.